Mnoge od nas će već zbog same činjenice da smo žene i da trebamo da živimo sa mesečnim promenama tela i psihe, reći da je teško. Kada ovoj jednačini dodamo i dijabetes, situacija postaje još komplikovanija.
Većina nas zna kakve sve hormonske promene prolazimo svakog meseca i kako to utiče na telo. Psihički aspekt promena koje hormoni nose je i ženi i njenoj okolini veoma poznat. Spominjanje PMS-a, posebno od strane suprotnog pola, kod nekih izaziva „emotivne” reakcije i ume dobro da nas iznervira. No, istina jeste da se on javlja, kod neke više kod neke manje izražen, i da se tu ne može mnogo šta promeniti. Ono što svaku ženu sa dijabetesom zanima je kako srediti glikemije koje luduju skoro pola meseca, da li je to normalno, da li se nešto može učiniti, kako rešiti problem potrebe za slatkišima ili povećanim apetitom koji većina nas proživljava pred početak ciklusa.
Dok se nisam upoznala sa načinom vođenja bolesti na ishrani sa malo ugljenih hidrata (lowcarb ishrana) i sa glikemijama u granicama zdravih osoba, nisam ni znala da nešto mogu da preduzmem kako bi glikemije i u toj polovini meseca ostale normalne i zdrave. Dok sam se hranila na način koji se starndardno savetuje osobama oboljelim od dijabetesa, nisam ni znala od čega mi tačno skače šećer, da li su hormoni, da li je hrana, da li je stres, da li su emotivne erupcije itd. Nisam znala ni da li je moje „pomereno“ psihičko stanje izazvano samo PMS-om ili i hiper-hipo paklom u kome sam svakodnevno živela.
Prelaskom na LC način ishrane i stabilizacijom glikemija, stvari su postale dosta jasnije. Za početak sam eliminisala promene raspoloženja uzrokovane hiper-hipo glikemijama. Samo zbog toga je život bio mnogo lakši. Druga stvar koju sam primetila su razlike u glikemijama u periodu od ovulacije do početka ciklusa i u ostalom delu ciklusa. Promene nisu bile tako dramatične kao pre prelaska na LC, ali mi se ipak nije dopadala činjenica da pola meseca mogu da držim glikemije kako treba, a da drugu polovinu meseca treba da živim sa povišenim i nepredvidivim glikemija. Najvažnije pitanje je bilo šta treba da učinim da mi bude bolja kontrola čitavog meseca.
Kao i dosta dijabetičara koji pravu i odgovarajuću pomoć ne mogu da pronađu kod endokrinologa (jer je endokrinolog bio sasvim zadovoljan i sa „malo“ povećanim glikemijama, 7-8 mmol) odgovore sam pokušala da proneđem na internetu, u grupama za osobe s dijabetesom koji vode bolest na sti način kao i ja. Pošto ko traži, taj i nađe, tako sam i ja pronašla odgovore na moja pitanja kroz iskustva i znanja drugih.
Počela sam da radim i bazalna testiranja u periodu od ovulacije do početka ciklusa i videla da količina bazala jednostavno nije dovoljna da mi održi glikemije kao van tog perioda u mesecu. Zatim sam polako počela da eksperimentišem sa dozama i posle nekoliko puta došla do doze bazala koja mi glikemije održava u normalnim granicama.
Doze bazala u tom periodu, moram da povećam za oko 40 % u odnosu na period od ciklusa do ovulacije. Zatim sam slušajući teleseminare mog omiljenog endokrinologa dr. Richarda K. Bernsteina, čula da on svojim pacijentkinjama koje imaju skokove i nepredvidive glikemije u tom periodu ciklusa, prepisuje Glucophage, kako bi smanjile insulinsku rezistenciju koja se javlja kod jednog broja žena. I to sam pokušala i primetila da su mi glikemije bolje i da mogu da primim malo manje bazala. Svaku jedinicu insulina manje koju primam, a da mogu da održim glikemije granicama zdravih osoba, za mene je dobra stvar jer manje insulina u sistemu, manja mogućnost padanje u hipoglikemiju. Na ovaj način sam posle par meseci eksperimentisanja, testiranja i proveravanja došla do optimalnih doza tokom čitavog ciklusa.
Ono što se kod mene još promenilo prelaskom na LC i normalizacijom glikemija, jeste ogromna potreba za slatkišima i povećan apetit pred ciklus. Nije nestalo ali se mnogo smanjilo. Sada „krize“ za slatkišima lakše prolazim pravljanjem LC poslastica, koje mi u malim količinama zadovolje potrebu za slatkim bez posledica u vidu hiperglikemija.
